Alisa u zemlji čuda

Ceo dan sam razmišljala da li da stavim sliku sa pole dance-a na facebook. Ne stidim se ni malo akrobacija na šipci (naprotiv), ali na žalost, još uvek se povezuje sa striptizom.
Jedina veza, pored šipke, je ta što vežbamo u šorcu i topu, jer nam je potrebna što veća površina kože kako ne bismo klizale/i. Neke škole dodaju egzotične elemente, ali, meni se oni ne dopadaju, pa sam se zato, između ostalog, odlučila za Natašinu školu.

Postavila sam sebi nekoliko pitanja : Da li treba da mi tuđe mišljenje određuje čime ću da se bavim ili šta ću da mislim?!? Da li treba da postanem zombirana? Da li je i jedan sport loš?
I onda sam presekla.

Ja uživam u onome što radim. Radujem se svakom malom pomaku. I to se vidi. A i drugima se dopalo. O tome ne sudim po broju lajkova. Mnogi su ostavili komentar, a neki su me pozvali kako bi mi preneli svoje utiske (čitaj „oduševljenje“). Mnogi ljudi su, u stvari, željni novih stvari i novih izazova. Spremni su da podrže druge u njihovom napredovanju.
A oni koji nas ne podrže možda ni treba da, i dalje, budu u našem životu.
Verovatno je potrebno i da verujemo u ono što postavljamo/predstavljamo, a nesumnjivo je i da imam oko sebe krug ljudi koji veruju u slične vrednosti.

Jer, pole dance za mene nisu samo vežbe snage, istezanja ili pokreti na šipci.
To je način gledanja na svet. A on je potpuno različit i veoma interesantan kada se gleda iz različitih uglova (odozgo, sa strane ili odozdo – kada se spustiš na pod, jer nisi siguran šta treba da uradiš, pa jednostavno lagano sklizneš ;)).

I svi smo mi na času, pomalo, Alisa u zemlji čuda. Ponekad smo pojeli kolačić za smanjenje, pa nikako da se popnemo na vrh šipke, ponekad kolačić za rast, pa ne možemo da uradimo ništa, osim na stojimo naslonjeni na šipku. Ponekad nam Kraljica srce (da li treba da napišem o kome se radi) zapreti da će da nam odrubi glavu, pa brže bolje radimo sve što umemo, pa i više od toga. 🙂
Ali, najčešće, čas se pretvara u potragu sa belim zecom, a svaki novi položaj nas približava cilju 😉

 

 

 

 

Ps: Slike su nam mračne, jer još uvek nismo potpuno proučile novi foto-aparat 🙂

Šta kad se povredimo?

Intenzivno vežbati nešto i ne povrediti se nijednom je prilično retko. Meni su slaba tačka prepone, tako da je nekako logično bilo da tu nastane problem.
Hajde što sam istegla preponu, nego je ona morala i da se upali. Skraćena tetiva mi je došla kao šlag na torti, ili, još bolje, kao ona trešnjica na torti.
Kad je počela da boli, ja sam je ignorisala i mislila: „Ako se pravim da bola nema, možda i prestane.“ A, i nisam htela da pravim pauzu u treniranju (ovo se ispostavilo kao pametna odluka).

Posle mesec i po, odlučila sam da bi, ipak, trebalo da odem do lekara.

I tako sam počela sa terapijom, malo gelovi, malo tabletice i, ono najgore, istezanje dva puta dnevno. Verovatno da su neki od vas imali skraćenu tetivu i znaju kako izgleda istezanje. Znam dobro da baš i ne boli sa one strane gde je sve ok, ali sa ove druge strane…
Prva vežba gde treba da, ležeći, prekrstim nogu kao muškarac i odgurujem koleno od mene, izgleda kao da pokušavam da uradim feniksa. Doduše, feniksa nisam ni pokušala. Možda bi manje bolelo. 🙂

Posle mesec dana, nema više upale, ali sad pored istezanja imam i vežbe za jačanje tog dela. Te vežbe treba da radim 4 puta nedeljno, a istezanje svaki dan. Neke su vežbe, poput psa, preuzete iz joge, pa su mi poznate, ali sve traje sat vremena.
Sa pole dance-om, vežbaću svaki dan.
Ubrzano, kreću moje pripreme za Olimpijadu. 🙂

Jedva čekam da mi se prepona dovoljno istegne i ojača, pa da napokon ne moram više toliko da vežbam. A, možda onda odlučim da idem na trening tri puta nedeljno (ne računam istezanje). 😉

 

Pogled iz poslednjeg reda

Najverovatnije zbog stidljivosti, zauzela sam mesto u poslednjem redu. Srećom, ne za onu šipku koja se ludački vrti :).
Odatle imam pogled na sve devojke, a i dovoljno sam daleko od ogledala koje bi me, možda (sigurno), dekoncentrisalo.
Doduše, crveni zidovi i zatamljeno osvetljenje daju notu ušuškanosti i pružaju sigurnost i onima koje još nisu dovoljno zavolele svoje telo.
Mada, ima li takvih na pole dance-u?!? Mislim da smo sve prihvatile svoje telo i sve ga više volimo shvatajući za šta je sve sposobno.

Iz poslednjeg reda, Irena i ja, poput one dvojice dekica (Statler i Valdorf) iz Mapet šou-a, čangrizavo komentarišemo sve i svašta. Doduše, najčešće dahćemo ili kukamo.

A sad, kako je uključen radijator, imam i efekat saune. Znojenje pri vežbama zagrevanja je dodatno pojačano toplotom. Dva u jednom. Veoma efikasno za izbacivanje toksina iz tela.

Polako razvijam i novu tehniku (dok ne budem provaljena). Instruktorka mora više pažnje da posveti onima koje se neprestano bacakaju. Dakle, praviti što manje pokreta, pa će i manje pažnje biti usmereno na tebe. Ne želim da žurim i, već za dve godine, uspem da uradim neke od onih predivnih kičmosavitljivih pokreta. Ponekad mi bude žao što ne mogu iz prve da uradim nešto novo, na primer, bočno penjanje.
Naučila sam klasično pentranje, tek treba da dobijem dovoljno modrica za bočno, a već se vežba penjanje na spinu.
Ja se lepo zaletim i stavim ruku ispred mene, ali se ne okrećem (možda sam predaleko od šipke, a možda se i ona umorila od okretanja :)). A, ponekad, nisam sigurna ni šta radim.

Juče, igrom slučaja, i Irena i ja nismo otišle na trening.
Žalile smo se jedna drugoj kako će nam biti strašno na sledećem času. Smišljale smo gde će nam Nataša staviti šipke.
Došle smo do zaključka da je najbolje da ih stavi sa one strane stakla kako bismo se brzo zagrejale, a i kako bismo bile motivacija onima unutra :). Po ovom divnom vremenu, sigurna sam da drugima ne bi baš palo na pamet da izostaju. Srećna okolnost je što, barem imamo nadstrešnicu.
Odmah ćemo se nekoliko puta brzo popeti kako bismo zagrejale šipku i brzo baciti na najzahtevnije pokrete kako bismo se i same ugrejale. Inverzija pod obavezno. Kako raditi na 0 stepeni ukoliko se ne obrneš naopačke.

A i kakve smo mi polerine ako nas ne greje ljubav prema akrobacijama na šipci :). 
Naravno, naša mašta prevazilazi stvarnu situaciju, ali to samo znači da, čak i kad ne idemo na trening, mislimo na pole dance.

Riđokosa Batwomanka

Kada je prvi put došla kod nas na trening nisam imala pojma ko je ona. Nisam znala da je ona instruktorka u školi.
Mislila sam da je još jedna početnica… doduše sa dobrom kondicijom… i fleksibilnošću… i snagom!!!
A onda je napravila špagu.

Pomislila sam: “F*** još jedna balerina/gimnastičarka/teniserka… Hoću još pravih početnica!“
Nisam sigurna šta mi je bilo fascinantnije, njena riđa dugačka kika, snaga ili osmeh koji joj praktično ne silazi sa usana.
Ma, baš je lako biti dva minuta u špagi.
😲😲😲

Naravno, tokom časa, Kristina nam je rekla ko je ona, pa mi je bilo malo lakše.
Treba pratiti tempo Tanje, Sandre i Maje koje su prave kraljice, a ne pokušati (čitaj: pomisliti) da se prati i ova crvenokosa žena-zmaj.

 

Jedva čekam da mi ona postane instruktorka 😉

Ps: Nataša, Kris, volim i vas puno 🙂

Razlozi za početak

19.12.2017.

 

… i nastavak

 

Nekoliko godina sam trenirala jogu, a onda je moja instruktorka prestala da drži treninge u Bgd-u, pa mi je bilo potrebno nešto novo.
Znala sam da ne želim novu instruktorku/instruktora. Aerobik nije dolazio u obzir, kao ni kombinacije raznoraznih vežbi (za većinu, kad pročitam ime, nemam pojma o čemu se radi).

Onda mi je jedna poznanica ispričala da ide na pole dance. Pogledala sam njene slike i pomislila: „Pa, da. Ovo moram da probam.“
I otišla sam na probni čas.

Ne znam da li su ostale devojke bile upućenije od mene o čemu se tačno radi, ali kad smo krenuli sa zagrevanjem, mislila sam da ću dušu da ispustim. A tek kad sam shvatila da sve to treba i za drugu nogu!!! WTF?!?
(Sada je malo lakše, jer, povremeno, uspevam i da dišem. 🙂 )
Posle petnaest minuta sam bila spremna da idem kući. Ali, tu je inat proradio – završiću probni čas kako znam i umem… i završila sam.

Danas, posle malo više od tri meseca, želim da nastavim da treniram.

Neki od razloga su:

– Pole dance mi je povećao snagu. I to ne samo fizičku, već i psihičku. Sada se više zalažem za sebe. Češće govorim „ne“.
A mogu i da uradim neke pokrete o kojima sam ranije mogla samo da sanjam (mada, teško da bih toliko kreativno sanjala 🙂 ).

– Telo mi postaje i fleksibilnije, i jedva čekam da uradim barem jednu špagu… u vazduhu, naravno. Divim mu se zbog svega onoga što može da uradi. A i lepo je, umesto mlitavosti, videti mišiće. 

– Pored, spomenutog samopouzdanja, osećam se bolje. Posle časa se osećam kao da sam pojela mlečnu Côte d’Or čokoladu (samo pravi ljubitelji čokolade znaju za taj osećaj).

– Još jedan, možda i najvažniji, razlog je što sam upoznala neke divne i interesantne ljude. Toliko različitih profila ličnosti, zanimanja, godišta.
A svi deo jedne kompaktne družine koja se podržava. 

 

Došao je i taj dan

Dan škole

Četvrti rođendan škole Aerial Arts. Prvi kojem ja prisustvujem.
Iako jako prehlađena, znala sam da to nipošto neću da preskočim. Nakljukala sam se vitaminima i Fervex-om, toplo obukla i krenula.
Društvo mi je pravio moj suprug (napokon da uživo vidi ono na šta sam postala zavisna).

Mala, ušuškana sala sa crvenim zavesama. Dobra akustika i odličan pogled na binu. Ne sumnjam da se Nataša baš potrudila (a verovatno i dobro platila). Sala dostojna naše škole.

Ona u crnoj haljini golih leđa i na strmoglavim štiklama (a kako mi da naučimo da ih nosimo kada nam ne da da u njima vežbamo 🙂 ). Prelepa. Objašnjavam suprugu da nije baš tako fina, da nam pruža maksimalnu podršku, ali da psuje za sve nas.
Puno ljudi različitog godišta i puno muškaraca koji će moći da vide prave akrobacije na šipci.
Nestrpljenje… neki su se pogubili, pa ih čekamo.
Učesnici vire kroz zavesu – ko je od njihovih došao, ko je sve tu?!?
I onda kreće:
Najmlađe- elastične balerine i gimnastičarke. Predivne.

Slede:

Ljubica,

Slavica,

Šegrt,

Suncokret,

Manja,

 

 

 

 

 

 

 

 

Andrija,

 

Milana,

 

 

 

 

 

 

 

Andrijana,

Milica,

 

 

 

 

 

 

 

Mina

 

i Kristina

Od početnica se polako krećemo ka takmičarkama zadržavajući dah sve duže i duže. Svi sjajni.
Muzika, koju su izvođači izabrali, uglavnom iz filmova. Pink Panter, Lion king, Aladin, Django, I robot, Amélie Poulain… Prelepe koreografije. Fluidni pokreti, dropovi, špage, feniks… i još mnogi pokreti koje sam ranije videla, ali još uvek ne znam kako se zovu (a još manje kako da ih izvedem 🙂 ). A pored mene Igor pufće pri svakom težem pokretu (za njega je to skoro svaki, a za mene svaki drugi).
Do kraja sam se i ja zadihala (što zbog fenomenalnih izvođača, a što zbog moje prehlade).
Nataša skida štikle.

 

Zajednička fotografija.
Ponosna sam što sam deo ove škole… A ako ne znate, ja sam ona kojoj se vidi samo čelo. 🙂 

Pole dance i brak

27. novembar 2017.

 

Kad sam suprugu najavila da hoću da učim Pole dance, samo me je pogledao čudno, ali nije komentarisao. Verovatno je pomislio da je to jedna od stvari izgovorenih onako usput.
A kad sam rekla da krećem na prvi čas, zabezeknuto mi je rekao: „Ja sam mislio da se šališ. Znaš li koliko je to opasno. Možeš da se polomiš.“

Nije on imao ništa posebno protiv treninga, samo se brinuo da se ne povredim. Zašto bih krenula na tako nešto kad mogu da skačem na aerobiku.

I, tako, posle prvog treninga sam došla sa modrim i oteklim prstom na nozi. Jednostavno sam zaključila da se sa šipke treba spustiti tako što savijemo jedan prst i nabijemo ga što jače u pod. Još ako kvrcne, postigli smo pravu stvar.
Jedva je dočekao da sa „Aha“ zaključi da to jednostavno nije za mene. Dogovorili smo se da, ako sam slomila prst, ne idem više. Ali, ludilo se već primilo, tako da sam sledeće srede ponovo bila na treningu.

I onda su krenule modrice. Prvo na stopalu, jer kako ćemo se popeti ne tareći stopalo. Pa, koleno za pentranje, pa malo butina… Za sada se stomak stoički drži. I srećom, još uvek forsiram jednu stranu.
On se opustio i ne traži da ga zovem odmah posle treninga. I odlučio je da slika moje modrice… jer, šta ako ga prijavim za zlostavljanje. 🙂 I tako, nastaje set slika pod nazivom Umetnost plesa i bola.

A onda sam se slikala na času i pokazala mu da, ako vodim računa, ništa strašno se neće desiti. Ponosno se hvalio mojom slikom, jer koliko žena može da sedi na šipci bez pomoći ruku. Bez veze mi je da mu kvarim radost, ali u školi, sve devojke to mogu. 🙂

Za sada mu još ništa ne pričam o inverzijama. Mislim da ću da malo sačekam sa obrnutim položajima.
Kako vreme prolazi, vidim da je ponosan na mene.

A kako sam ojačala, ne mora da mi otvara tegle. 🙂

Upoznavanje

24. novembar 2017.

 

Kada sam prvi put čula za Pole dance, pomislila sam: „Što da ne. Pa, to još nisam probala“.
Moji prijatelji znaju da, sa vremena na vreme, moram da probam nove stvari, makar jednom.
Tražila sam školu na NBg-u, jer mi, Novobeograđani, baš ne volimo da prelazimo preko mosta. Našla Aerial Arts i Natašu, koja mi je lepo objasnila da je to aktivnost za sva godišta i sve kondicije.

Posle prvog treninga, teško sam ustajala i sedala. Imala sam takvu upalu mišića da sam pomislila da sam potpuno luda ukoliko ponovo odem na trening… I otišla sam, srećna što su i druge devojke ponovo došle. Malo smo razmenjivale bolno iskustvo, malo poredile modrice, i nastavile.
Kris pušta pesmu (i dalje nemam pojma šta pušta) za koju mislim, kad bi je pustili u autobusu ili tržnom centru, da bih uz nju počela da skakućem. Malo trčkaranja, a onda iskoraci. Dok stignemo do druge noge, čini mi se da bih mogla da se spakujem (za šta nemam snage) i odem kući… ili barem na kafu ili masažu.

Zabava tek počinje: snaga ili istezanje. Doduše, to je kao da, pri egzorcizmu, ponudite optuženoj da bira. I istrajavam u svemu tome, evo već dva i po meseca.
Najbolji deo tek sledi. Šipka… Kao što je Marija rekla za nju: “Družimo se već dve nedelje, a čini mi kao da se tek sada upoznajemo“. E, baš tako se ja svaki put malo više upoznajem sa njom. Prvo je malo obrišem ne bi li je zagrejala ili učinila mekšom (uzalud). Onda se popnem… da, da, došla sam do trenutka kad mogu da se popnem. Ne, nije penjanje sa strane, do toga ću uskoro doći. Kad se popnem, onda malo i sednem da se odmorim. Pa, ako baš mora, jedna inverzija. Tek učim (barem u glavi) da kontrolisano držim ruke, a ne da se pustim kao vreća.
Onda, Kris ili Nataša pokažu neki novi element koji izgleda sjajno. Lepo se pripremim (zamislim u glavi kako to sjajno izvodim) i počnem. Ne treba da napišem da, uglavnom, to baš ne izgleda tako prefinjeno. Ali, point je tu.

I, ne odustajem. Znam da će to jednom doći. A, tako bih volela da mogu sve te elemente da uradim iz prve. Pa, da se i ja slikam za Facebook ili Instagram. 🙂
Doduše, posle ova, skoro tri meseca, ponosno izjavljujem da sam postala zavisna od Pole dance-a.

 

Hvala Nataša i Kristina. I hvala divnim devojkama iz moje grupe. A 2024. godine, pravo na Olimipijadu, među seniore. 🙂