Kada pomislim da sam bežala sa časova fizičkog i da sam jedna od retkih koja je imala četvorku u osnovnoj školi, pitam se šta mi se to, usput, dogodilo.
Spadam u osobe koje je uvek mrzelo da potrče za autobusom (i dalje to ne radim). A prvi put sam se popela na drvo sa 12 godina!?!
Dakle, WTF?!?
Kako to da se sada bavim tako zahtevnim sportom?
Otkud to da sada uspevam stvari koje nisam mogla ni sa 15?
Potpuno je drugačije za sve one koje su se aktivno bavile sportom, ali za mene je to prilično neuobičajeno.
Da, da… svakako da je u pitanju vežba. Bez nje bih godina mogla da sebi govorim afirmacije kako to mogu, ili da zamišljam kako to izvodim. Ali, teško da bi me to dovelo do, npr., Gemini-a. 
Ovde je, za mene, u pitanju nešto više od vežbe. Ovde je u pitanju celokupno stanje uma.
Pored svih pluseva koje dobijam od bavljenja sportom, ovde dobijam i 3 sata potpunog isključivanja. Tada ne razmišljem o problemima sa posla. Tada ne mislim na račune ili prijatelje koji više ne zaslužuju da su u mom životu. Tada sam 100% sa devojkama sa treninga.
Često sam baš, baš umorna posle vežbi, ali mozak mi je osvežen. Jer, pored vežbi, često su tu i smeh i druženje. I ti sati mi, svake nedelje, bogate život. I ma koliko nekome to zvučalo kao kliše, oni mi olakšavaju suočavanje sa ružnim stvarima.
Meni nije dovoljan samo sport. Jako mi je bitno gde i sa kim vežbam.
A kad nađete svoje krdo, sve dobija posebnu boju… u mom slučaju – crvenu ; )