Tokom prošlog meseca sam upala u preispitivanje. Razmišljala sam da li da nastavim sa pole dance-om.
Za sve što radim, u nekom trenutku, počnem da se preispitujem.
Da li i koliko me to ispunjava?
Da li mi je to materijalni izazov?
Da li želim da pređem na nešto drugo?
Tada dam sebi neko vreme (ne predugo) da dobro promislim.
Najvažnije mi je kako se osećam dok to radim i kad razmišljam o tome.
Ako postoji iskra dok pričam o tome, ako me drugi (iako ih to, možda, ne zanima previše ili uopšte : ) slušaju bez prekidanja; ako imam potrebu da pišem o tome… onda me to i dalje privlači.
Jedno veče sam skuvala moj omiljeni crni čaj, sela u fotelju i uzela papir i olovku u ruke.
Uglavnom mi je lakše kad napišem misli. Tada ih, poput pokusnog kunića, ne vrtim stalno po glavi, već imam utisak da idem dalje. Ne ponavljam isto.
Da li uživam u treninzima, čak i kada su naporni?
Da li mi prijaju ljudi sa kojima vežbam?
Da li napredujem?
Da li želim da idem i kad je napolju ružno vreme?
Da. Da. Da. Da.
A, zatim, su stigli i snimci.
Nekoliko puta sam odgledala nastup Kristine i Milice, Nataše i Mine, Andrijane, Andrije i Dragane.
Najviše sam se vraćala na vodene nimfe. Oda ljudskom telu i gracioznosti. Pesma radu i talentu.
Ne znam da li ću ikada moći da uradim sve. Verovatno neću, ali to nije toliko ni važno.
Važno je da napredujem i da sam ponosna na neke stvari koje sada mogu da uradim.
Želim još.
A imam i cilj 🙂 