27. novembar 2017.
Kad sam suprugu najavila da hoću da učim Pole dance, samo me je pogledao čudno, ali nije komentarisao. Verovatno je pomislio da je to jedna od stvari izgovorenih onako usput.
A kad sam rekla da krećem na prvi čas, zabezeknuto mi je rekao: „Ja sam mislio da se šališ. Znaš li koliko je to opasno. Možeš da se polomiš.“
Nije on imao ništa posebno protiv treninga, samo se brinuo da se ne povredim. Zašto bih krenula na tako nešto kad mogu da skačem na aerobiku.
I, tako, posle prvog treninga sam došla sa modrim i oteklim prstom na nozi. Jednostavno sam zaključila da se sa šipke treba spustiti tako što savijemo jedan prst i nabijemo ga što jače u pod. Još ako kvrcne, postigli smo pravu stvar.
Jedva je dočekao da sa „Aha“ zaključi da to jednostavno nije za mene. Dogovorili smo se da, ako sam slomila prst, ne idem više. Ali, ludilo se već primilo, tako da sam sledeće srede ponovo bila na treningu.
I onda su krenule modrice. Prvo na stopalu, jer kako ćemo se popeti ne tareći stopalo. Pa, koleno za pentranje, pa malo butina… Za sada se stomak stoički drži. I srećom, još uvek forsiram jednu stranu.
On se opustio i ne traži da ga zovem odmah posle treninga. I odlučio je da slika moje modrice… jer, šta ako ga prijavim za zlostavljanje. 🙂 I tako, nastaje set slika pod nazivom Umetnost plesa i bola.
A onda sam se slikala na času i pokazala mu da, ako vodim računa, ništa strašno se neće desiti. Ponosno se hvalio mojom slikom, jer koliko žena može da sedi na šipci bez pomoći ruku. Bez veze mi je da mu kvarim radost, ali u školi, sve devojke to mogu. 🙂
Za sada mu još ništa ne pričam o inverzijama. Mislim da ću da malo sačekam sa obrnutim položajima.
Kako vreme prolazi, vidim da je ponosan na mene.
A kako sam ojačala, ne mora da mi otvara tegle. 🙂