Категорија: Blog

19.12.2017.

 

… i nastavak

 

Nekoliko godina sam trenirala jogu, a onda je moja instruktorka prestala da drži treninge u Bgd-u, pa mi je bilo potrebno nešto novo.
Znala sam da ne želim novu instruktorku/instruktora. Aerobik nije dolazio u obzir, kao ni kombinacije raznoraznih vežbi (za većinu, kad pročitam ime, nemam pojma o čemu se radi).

Onda mi je jedna poznanica ispričala da ide na pole dance. Pogledala sam njene slike i pomislila: „Pa, da. Ovo moram da probam.“
I otišla sam na probni čas.

Ne znam da li su ostale devojke bile upućenije od mene o čemu se tačno radi, ali kad smo krenuli sa zagrevanjem, mislila sam da ću dušu da ispustim. A tek kad sam shvatila da sve to treba i za drugu nogu!!! WTF?!?
(Sada je malo lakše, jer, povremeno, uspevam i da dišem. 🙂 )
Posle petnaest minuta sam bila spremna da idem kući. Ali, tu je inat proradio – završiću probni čas kako znam i umem… i završila sam.

Danas, posle malo više od tri meseca, želim da nastavim da treniram.

Neki od razloga su:

– Pole dance mi je povećao snagu. I to ne samo fizičku, već i psihičku. Sada se više zalažem za sebe. Češće govorim „ne“.
A mogu i da uradim neke pokrete o kojima sam ranije mogla samo da sanjam (mada, teško da bih toliko kreativno sanjala 🙂 ).

– Telo mi postaje i fleksibilnije, i jedva čekam da uradim barem jednu špagu… u vazduhu, naravno. Divim mu se zbog svega onoga što može da uradi. A i lepo je, umesto mlitavosti, videti mišiće. 

– Pored, spomenutog samopouzdanja, osećam se bolje. Posle časa se osećam kao da sam pojela mlečnu Côte d’Or čokoladu (samo pravi ljubitelji čokolade znaju za taj osećaj).

– Još jedan, možda i najvažniji, razlog je što sam upoznala neke divne i interesantne ljude. Toliko različitih profila ličnosti, zanimanja, godišta.
A svi deo jedne kompaktne družine koja se podržava. 

 

Dan škole

Četvrti rođendan škole Aerial Arts. Prvi kojem ja prisustvujem.
Iako jako prehlađena, znala sam da to nipošto neću da preskočim. Nakljukala sam se vitaminima i Fervex-om, toplo obukla i krenula.
Društvo mi je pravio moj suprug (napokon da uživo vidi ono na šta sam postala zavisna).

Mala, ušuškana sala sa crvenim zavesama. Dobra akustika i odličan pogled na binu. Ne sumnjam da se Nataša baš potrudila (a verovatno i dobro platila). Sala dostojna naše škole.

Ona u crnoj haljini golih leđa i na strmoglavim štiklama (a kako mi da naučimo da ih nosimo kada nam ne da da u njima vežbamo 🙂 ). Prelepa. Objašnjavam suprugu da nije baš tako fina, da nam pruža maksimalnu podršku, ali da psuje za sve nas.
Puno ljudi različitog godišta i puno muškaraca koji će moći da vide prave akrobacije na šipci.
Nestrpljenje… neki su se pogubili, pa ih čekamo.
Učesnici vire kroz zavesu – ko je od njihovih došao, ko je sve tu?!?
I onda kreće:
Najmlađe- elastične balerine i gimnastičarke. Predivne.

Slede:

Ljubica,

Slavica,

Šegrt,

Suncokret,

Manja,

 

 

 

 

 

 

 

 

Andrija,

 

Milana,

 

 

 

 

 

 

 

Andrijana,

Milica,

 

 

 

 

 

 

 

Mina

 

i Kristina

Od početnica se polako krećemo ka takmičarkama zadržavajući dah sve duže i duže. Svi sjajni.
Muzika, koju su izvođači izabrali, uglavnom iz filmova. Pink Panter, Lion king, Aladin, Django, I robot, Amélie Poulain… Prelepe koreografije. Fluidni pokreti, dropovi, špage, feniks… i još mnogi pokreti koje sam ranije videla, ali još uvek ne znam kako se zovu (a još manje kako da ih izvedem 🙂 ). A pored mene Igor pufće pri svakom težem pokretu (za njega je to skoro svaki, a za mene svaki drugi).
Do kraja sam se i ja zadihala (što zbog fenomenalnih izvođača, a što zbog moje prehlade).
Nataša skida štikle.

 

Zajednička fotografija.
Ponosna sam što sam deo ove škole… A ako ne znate, ja sam ona kojoj se vidi samo čelo. 🙂 

27. novembar 2017.

 

Kad sam suprugu najavila da hoću da učim Pole dance, samo me je pogledao čudno, ali nije komentarisao. Verovatno je pomislio da je to jedna od stvari izgovorenih onako usput.
A kad sam rekla da krećem na prvi čas, zabezeknuto mi je rekao: „Ja sam mislio da se šališ. Znaš li koliko je to opasno. Možeš da se polomiš.“

Nije on imao ništa posebno protiv treninga, samo se brinuo da se ne povredim. Zašto bih krenula na tako nešto kad mogu da skačem na aerobiku.

I, tako, posle prvog treninga sam došla sa modrim i oteklim prstom na nozi. Jednostavno sam zaključila da se sa šipke treba spustiti tako što savijemo jedan prst i nabijemo ga što jače u pod. Još ako kvrcne, postigli smo pravu stvar.
Jedva je dočekao da sa „Aha“ zaključi da to jednostavno nije za mene. Dogovorili smo se da, ako sam slomila prst, ne idem više. Ali, ludilo se već primilo, tako da sam sledeće srede ponovo bila na treningu.

I onda su krenule modrice. Prvo na stopalu, jer kako ćemo se popeti ne tareći stopalo. Pa, koleno za pentranje, pa malo butina… Za sada se stomak stoički drži. I srećom, još uvek forsiram jednu stranu.
On se opustio i ne traži da ga zovem odmah posle treninga. I odlučio je da slika moje modrice… jer, šta ako ga prijavim za zlostavljanje. 🙂 I tako, nastaje set slika pod nazivom Umetnost plesa i bola.

A onda sam se slikala na času i pokazala mu da, ako vodim računa, ništa strašno se neće desiti. Ponosno se hvalio mojom slikom, jer koliko žena može da sedi na šipci bez pomoći ruku. Bez veze mi je da mu kvarim radost, ali u školi, sve devojke to mogu. 🙂

Za sada mu još ništa ne pričam o inverzijama. Mislim da ću da malo sačekam sa obrnutim položajima.
Kako vreme prolazi, vidim da je ponosan na mene.

A kako sam ojačala, ne mora da mi otvara tegle. 🙂

24. novembar 2017.

 

Kada sam prvi put čula za Pole dance, pomislila sam: „Što da ne. Pa, to još nisam probala“.
Moji prijatelji znaju da, sa vremena na vreme, moram da probam nove stvari, makar jednom.
Tražila sam školu na NBg-u, jer mi, Novobeograđani, baš ne volimo da prelazimo preko mosta. Našla Aerial Arts i Natašu, koja mi je lepo objasnila da je to aktivnost za sva godišta i sve kondicije.

Posle prvog treninga, teško sam ustajala i sedala. Imala sam takvu upalu mišića da sam pomislila da sam potpuno luda ukoliko ponovo odem na trening… I otišla sam, srećna što su i druge devojke ponovo došle. Malo smo razmenjivale bolno iskustvo, malo poredile modrice, i nastavile.
Kris pušta pesmu (i dalje nemam pojma šta pušta) za koju mislim, kad bi je pustili u autobusu ili tržnom centru, da bih uz nju počela da skakućem. Malo trčkaranja, a onda iskoraci. Dok stignemo do druge noge, čini mi se da bih mogla da se spakujem (za šta nemam snage) i odem kući… ili barem na kafu ili masažu.

Zabava tek počinje: snaga ili istezanje. Doduše, to je kao da, pri egzorcizmu, ponudite optuženoj da bira. I istrajavam u svemu tome, evo već dva i po meseca.
Najbolji deo tek sledi. Šipka… Kao što je Marija rekla za nju: “Družimo se već dve nedelje, a čini mi kao da se tek sada upoznajemo“. E, baš tako se ja svaki put malo više upoznajem sa njom. Prvo je malo obrišem ne bi li je zagrejala ili učinila mekšom (uzalud). Onda se popnem… da, da, došla sam do trenutka kad mogu da se popnem. Ne, nije penjanje sa strane, do toga ću uskoro doći. Kad se popnem, onda malo i sednem da se odmorim. Pa, ako baš mora, jedna inverzija. Tek učim (barem u glavi) da kontrolisano držim ruke, a ne da se pustim kao vreća.
Onda, Kris ili Nataša pokažu neki novi element koji izgleda sjajno. Lepo se pripremim (zamislim u glavi kako to sjajno izvodim) i počnem. Ne treba da napišem da, uglavnom, to baš ne izgleda tako prefinjeno. Ali, point je tu.

I, ne odustajem. Znam da će to jednom doći. A, tako bih volela da mogu sve te elemente da uradim iz prve. Pa, da se i ja slikam za Facebook ili Instagram. 🙂
Doduše, posle ova, skoro tri meseca, ponosno izjavljujem da sam postala zavisna od Pole dance-a.

 

Hvala Nataša i Kristina. I hvala divnim devojkama iz moje grupe. A 2024. godine, pravo na Olimipijadu, među seniore. 🙂