Pretpostavljam da svako ima mesto gde ode kako bi se osećao zaštićeno ili ušuškano. Mesto gde se osećamo prihvaćeno i gde je sasvim u redu da budemo ono što jesmo.
Ja imam dva takva mesta.
Kada me potpuno uguši atmosfera na poslu i mediokritet pojedinaca, kada pomislim da nema nikakve svrhe raditi na sebi ili ulagati u nešto, ja odem na pole dance ili na časove glume.
Na časovima glume me podsete da je ok osećati se, ponekad, tužno, razočarano ili prazno. I to su emocije koje daju poseban začin našem životu. A onda, kad ih pustimo, pogledamo drage ljude oko sebe i shvatimo da ima smisla.
Na pole dance idem kako bih, takođe, videla divne, drage ljude koji ulažu u sebe. I nije važno čime se bavimo ili koliko godina imamo. Nije bitno ni šta sve možemo da uradimo. Svi verujemo da možemo da idemo dalje. Svi znamo i dokazujemo da, uprkos problemima ili nepravdama sa kojima se suočavamo, uspevamo da duboko udahnemo, ustanemo i nastavimo dalje.
Ponekad je to mali korak, a ponekad je to nešto za šta smo mislili da će nam biti potrebno još 6 meseci. A nekad, to je jednostavno podrška ostalih, koja nam da snagu da nastavimo. I nema veze što još ne mogu da uradim sklekove na šipci ili što mogu da uradim (dobro, ne baš svaki put 😉 ) rocket woman. Osećam se dobro. Osećam se osnaženo.
I topla atmosfera (a to nije samo od vežbi snage 🙂 ), koja me uvek dočeka, svaki put me uveri da sam srećna što imam svoja mesta.
I zato nije čudno što za svoj rođendan odem upravo tamo… da se opuštam ležeći 😉
