Napokon tako dugo očekivani odmor.
Sad mogu zategnuta i u kondiciji da otputujem.
Samo još da kupim kupaći kostim 😉
Ali, pre toga, želim da postavim slike devojaka iz moje grupe, koje su one odabrale.
One su sve prelepe, posebne i talentovane.
Vama ostaje da ih prepoznate ;), a meni da uradim invert u prirodi.
Poljubac od Beogradske Polerine 🙂 
Kada pomislim da sam bežala sa časova fizičkog i da sam jedna od retkih koja je imala četvorku u osnovnoj školi, pitam se šta mi se to, usput, dogodilo.
Spadam u osobe koje je uvek mrzelo da potrče za autobusom (i dalje to ne radim). A prvi put sam se popela na drvo sa 12 godina!?!
Dakle, WTF?!?
Kako to da se sada bavim tako zahtevnim sportom?
Otkud to da sada uspevam stvari koje nisam mogla ni sa 15?
Potpuno je drugačije za sve one koje su se aktivno bavile sportom, ali za mene je to prilično neuobičajeno.
Da, da… svakako da je u pitanju vežba. Bez nje bih godina mogla da sebi govorim afirmacije kako to mogu, ili da zamišljam kako to izvodim. Ali, teško da bi me to dovelo do, npr., Gemini-a. 
Ovde je, za mene, u pitanju nešto više od vežbe. Ovde je u pitanju celokupno stanje uma.
Pored svih pluseva koje dobijam od bavljenja sportom, ovde dobijam i 3 sata potpunog isključivanja. Tada ne razmišljem o problemima sa posla. Tada ne mislim na račune ili prijatelje koji više ne zaslužuju da su u mom životu. Tada sam 100% sa devojkama sa treninga.
Često sam baš, baš umorna posle vežbi, ali mozak mi je osvežen. Jer, pored vežbi, često su tu i smeh i druženje. I ti sati mi, svake nedelje, bogate život. I ma koliko nekome to zvučalo kao kliše, oni mi olakšavaju suočavanje sa ružnim stvarima.
Meni nije dovoljan samo sport. Jako mi je bitno gde i sa kim vežbam.
A kad nađete svoje krdo, sve dobija posebnu boju… u mom slučaju – crvenu ; )
Pošto sam uspela da uradim invert (nekoliko puta 🙂 ), odlučila sam da je krajnje vreme da se posvetim i drugoj strani tela.
U prvom delu treninga radimo vežbe za obe strane.
U drugom delu, vežbam najviše desnom stranom.
Svi imamo jednu stranu koja je jača. Kod mene je dokazano da je to desna. Desna noga uvek ide napred, desna ruka uvek ide prva. Sa desne strane radim Rocket 
woman.
Sada sam sebi postavila novi izazov: ovaj mesec je posvećen levoj strani.
Znam da ima još puno divnih, novih stvari koje me čekaju, ali odlučila sam da je ovo trenutak za ovu, pomalo (ahem, možda malo više), zanemarenu stranu.
Probala sam jednom da uradim Rocket woman sa levom rukom.
I, umesto da se podignem, uspela sam samo da skliznem. Potpuno shvatam kako je izgledalo lansiranje prvih raketa. 🙂
Mislim da će najinteresantnije da bude penjanje sa strane. Probala sam 2-3 puta, ali je bilo potpuno smešno: namestim ja lepo levu nogu, uhvatim se rukama (doduše, potrebno mi je da ukapiram koje ruka gde ide) i pokušam da se podignem… ali od toga ne bude ništa specijalno. Uspem samo malčice da stojim u tom položaju.
Moja leva strana je odlučila da malo zabušava.
Dakle, maj – mesec za slabiju stranu.
Već se radujem toj zabavi 😉
Tokom prošlog meseca sam upala u preispitivanje. Razmišljala sam da li da nastavim sa pole dance-om.
Za sve što radim, u nekom trenutku, počnem da se preispitujem.
Da li i koliko me to ispunjava?
Da li mi je to materijalni izazov?
Da li želim da pređem na nešto drugo?
Tada dam sebi neko vreme (ne predugo) da dobro promislim.
Najvažnije mi je kako se osećam dok to radim i kad razmišljam o tome.
Ako postoji iskra dok pričam o tome, ako me drugi (iako ih to, možda, ne zanima previše ili uopšte : ) slušaju bez prekidanja; ako imam potrebu da pišem o tome… onda me to i dalje privlači.
Jedno veče sam skuvala moj omiljeni crni čaj, sela u fotelju i uzela papir i olovku u ruke.
Uglavnom mi je lakše kad napišem misli. Tada ih, poput pokusnog kunića, ne vrtim stalno po glavi, već imam utisak da idem dalje. Ne ponavljam isto.
Da li uživam u treninzima, čak i kada su naporni?
Da li mi prijaju ljudi sa kojima vežbam?
Da li napredujem?
Da li želim da idem i kad je napolju ružno vreme?
Da. Da. Da. Da.
A, zatim, su stigli i snimci.
Nekoliko puta sam odgledala nastup Kristine i Milice, Nataše i Mine, Andrijane, Andrije i Dragane.
Najviše sam se vraćala na vodene nimfe. Oda ljudskom telu i gracioznosti. Pesma radu i talentu.
Ne znam da li ću ikada moći da uradim sve. Verovatno neću, ali to nije toliko ni važno.
Važno je da napredujem i da sam ponosna na neke stvari koje sada mogu da uradim.
Želim još.
A imam i cilj 🙂 
Uradila sam svoj prvi invert!!! ❤
Dala sam sebi fore do juna, ali, eto, uspela sam da ga uradim ranije.
Nataša nam je zadala da uradimo invert. Pomislila sam: Ok. Hajde još malo da vežbam stomačne mišiće. Nije mi palo na pamet da će se desiti. Čak i kad sam ga uradila, činilo mi se prilično nerealno. Kao da nisam baš potpuno sigurna da li sam ga uradila. Natašina reakcija mi je potvrdila da se ne tripujem. (Nataša, hvala na podršci ❤❤❤).
Jeste da nije bio savršen, ali je moj prvi i urađen bez ičije pomoći.
#Sreća, ponos, sreća!!!
Doduše, verovatno se pitate kakve to veze ima sa novom opremom.
Pa, nikakve direktne. : )
U ponedeljak sam, napokon, uzela moju novu, divnu crveno-crnu opremu. Pomislila sam da ću sada moći sve da uradim, jer ona ima super-moći.
Hm. Nije baš tako bilo. Super je udobna i prelepa je, ali nikakvo čudo se nije desilo.
Ono što je, najverovatnije, najviše uticalo je to što sam uspela da se naspavam i odmorim. Na trening sam došla odmorna i skoncentrisana (što je prilično retko).
Kad sam odmorna uspem da uradim ono što već neko vreme pokušavam.
I invert i flag. Doduše, zastavu sam uradila samo jednom. Videćemo sledeći put da li je to, najzad, savladano.
A za invert sam čak i pomislila da, možda, nikada neću moći da ga uradim. 😳
Ali jesaaam… Uradila sam svoj prvi invert!!!
Pretpostavljam da svako ima mesto gde ode kako bi se osećao zaštićeno ili ušuškano. Mesto gde se osećamo prihvaćeno i gde je sasvim u redu da budemo ono što jesmo.
Ja imam dva takva mesta.
Kada me potpuno uguši atmosfera na poslu i mediokritet pojedinaca, kada pomislim da nema nikakve svrhe raditi na sebi ili ulagati u nešto, ja odem na pole dance ili na časove glume.
Na časovima glume me podsete da je ok osećati se, ponekad, tužno, razočarano ili prazno. I to su emocije koje daju poseban začin našem životu. A onda, kad ih pustimo, pogledamo drage ljude oko sebe i shvatimo da ima smisla.
Na pole dance idem kako bih, takođe, videla divne, drage ljude koji ulažu u sebe. I nije važno čime se bavimo ili koliko godina imamo. Nije bitno ni šta sve možemo da uradimo. Svi verujemo da možemo da idemo dalje. Svi znamo i dokazujemo da, uprkos problemima ili nepravdama sa kojima se suočavamo, uspevamo da duboko udahnemo, ustanemo i nastavimo dalje.
Ponekad je to mali korak, a ponekad je to nešto za šta smo mislili da će nam biti potrebno još 6 meseci. A nekad, to je jednostavno podrška ostalih, koja nam da snagu da nastavimo. I nema veze što još ne mogu da uradim sklekove na šipci ili što mogu da uradim (dobro, ne baš svaki put 😉 ) rocket woman. Osećam se dobro. Osećam se osnaženo.
I topla atmosfera (a to nije samo od vežbi snage 🙂 ), koja me uvek dočeka, svaki put me uveri da sam srećna što imam svoja mesta.
I zato nije čudno što za svoj rođendan odem upravo tamo… da se opuštam ležeći 😉
Ceo dan sam razmišljala da li da stavim sliku sa pole dance-a na facebook. Ne stidim se ni malo akrobacija na šipci (naprotiv), ali na žalost, još uvek se povezuje sa striptizom.
Jedina veza, pored šipke, je ta što vežbamo u šorcu i topu, jer nam je potrebna što veća površina kože kako ne bismo klizale/i. Neke škole dodaju egzotične elemente, ali, meni se oni ne dopadaju, pa sam se zato, između ostalog, odlučila za Natašinu školu.
Postavila sam sebi nekoliko pitanja : Da li treba da mi tuđe mišljenje određuje čime ću da se bavim ili šta ću da mislim?!? Da li treba da postanem zombirana? Da li je i jedan sport loš?
I onda sam presekla.
Ja uživam u onome što radim. Radujem se svakom malom pomaku. I to se vidi. A i drugima se dopalo. O tome ne sudim po broju lajkova. Mnogi su ostavili komentar, a neki su me pozvali kako bi mi preneli svoje utiske (čitaj „oduševljenje“). Mnogi ljudi su, u stvari, željni novih stvari i novih izazova. Spremni su da podrže druge u njihovom napredovanju.
A oni koji nas ne podrže možda ni treba da, i dalje, budu u našem životu.
Verovatno je potrebno i da verujemo u ono što postavljamo/predstavljamo, a nesumnjivo je i da imam oko sebe krug ljudi koji veruju u slične vrednosti.
Jer, pole dance za mene nisu samo vežbe snage, istezanja ili pokreti na šipci.
To je način gledanja na svet. A on je potpuno različit i veoma interesantan kada se gleda iz različitih uglova (odozgo, sa strane ili odozdo – kada se spustiš na pod, jer nisi siguran šta treba da uradiš, pa jednostavno lagano sklizneš ;)).
I svi smo mi na času, pomalo, Alisa u zemlji čuda. Ponekad smo pojeli kolačić za smanjenje, pa nikako da se popnemo na vrh šipke, ponekad kolačić za rast, pa ne možemo da uradimo ništa, osim na stojimo naslonjeni na šipku. Ponekad nam Kraljica srce (da li treba da napišem o kome se radi) zapreti da će da nam odrubi glavu, pa brže bolje radimo sve što umemo, pa i više od toga. 🙂
Ali, najčešće, čas se pretvara u potragu sa belim zecom, a svaki novi položaj nas približava cilju 😉
Ps: Slike su nam mračne, jer još uvek nismo potpuno proučile novi foto-aparat 🙂
Intenzivno vežbati nešto i ne povrediti se nijednom je prilično retko. Meni su slaba tačka prepone, tako da je nekako logično bilo da tu nastane problem.
Hajde što sam istegla preponu, nego je ona morala i da se upali. Skraćena tetiva mi je došla kao šlag na torti, ili, još bolje, kao ona trešnjica na torti.
Kad je počela da boli, ja sam je ignorisala i mislila: „Ako se pravim da bola nema, možda i prestane.“ A, i nisam htela da pravim pauzu u treniranju (ovo se ispostavilo kao pametna odluka).
Posle mesec i po, odlučila sam da bi, ipak, trebalo da odem do lekara.
I tako sam počela sa terapijom, malo gelovi, malo tabletice i, ono najgore, istezanje dva puta dnevno. Verovatno da su neki od vas imali skraćenu tetivu i znaju kako izgleda istezanje. Znam dobro da baš i ne boli sa one strane gde je sve ok, ali sa ove druge strane…
Prva vežba gde treba da, ležeći, prekrstim nogu kao muškarac i odgurujem koleno od mene, izgleda kao da pokušavam da uradim feniksa. Doduše, feniksa nisam ni pokušala. Možda bi manje bolelo. 🙂
Posle mesec dana, nema više upale, ali sad pored istezanja imam i vežbe za jačanje tog dela. Te vežbe treba da radim 4 puta nedeljno, a istezanje svaki dan. Neke su vežbe, poput psa, preuzete iz joge, pa su mi poznate, ali sve traje sat vremena.
Sa pole dance-om, vežbaću svaki dan.
Ubrzano, kreću moje pripreme za Olimpijadu. 🙂
Jedva čekam da mi se prepona dovoljno istegne i ojača, pa da napokon ne moram više toliko da vežbam. A, možda onda odlučim da idem na trening tri puta nedeljno (ne računam istezanje). 😉
Najverovatnije zbog stidljivosti, zauzela sam mesto u poslednjem redu. Srećom, ne za onu šipku koja se ludački vrti :).
Odatle imam pogled na sve devojke, a i dovoljno sam daleko od ogledala koje bi me, možda (sigurno), dekoncentrisalo.
Doduše, crveni zidovi i zatamljeno osvetljenje daju notu ušuškanosti i pružaju sigurnost i onima koje još nisu dovoljno zavolele svoje telo.
Mada, ima li takvih na pole dance-u?!? Mislim da smo sve prihvatile svoje telo i sve ga više volimo shvatajući za šta je sve sposobno.
Iz poslednjeg reda, Irena i ja, poput one dvojice dekica (Statler i Valdorf) iz Mapet šou-a, čangrizavo komentarišemo sve i svašta. Doduše, najčešće dahćemo ili kukamo.
A sad, kako je uključen radijator, imam i efekat saune. Znojenje pri vežbama zagrevanja je dodatno pojačano toplotom. Dva u jednom. Veoma efikasno za izbacivanje toksina iz tela.
Polako razvijam i novu tehniku (dok ne budem provaljena). Instruktorka mora više pažnje da posveti onima koje se neprestano bacakaju. Dakle, praviti što manje pokreta, pa će i manje pažnje biti usmereno na tebe. Ne želim da žurim i, već za dve godine, uspem da uradim neke od onih predivnih kičmosavitljivih pokreta. Ponekad mi bude žao što ne mogu iz prve da uradim nešto novo, na primer, bočno penjanje.
Naučila sam klasično pentranje, tek treba da dobijem dovoljno modrica za bočno, a već se vežba penjanje na spinu.
Ja se lepo zaletim i stavim ruku ispred mene, ali se ne okrećem (možda sam predaleko od šipke, a možda se i ona umorila od okretanja :)). A, ponekad, nisam sigurna ni šta radim.
Juče, igrom slučaja, i Irena i ja nismo otišle na trening.
Žalile smo se jedna drugoj kako će nam biti strašno na sledećem času. Smišljale smo gde će nam Nataša staviti šipke.
Došle smo do zaključka da je najbolje da ih stavi sa one strane stakla kako bismo se brzo zagrejale, a i kako bismo bile motivacija onima unutra :). Po ovom divnom vremenu, sigurna sam da drugima ne bi baš palo na pamet da izostaju. Srećna okolnost je što, barem imamo nadstrešnicu.
Odmah ćemo se nekoliko puta brzo popeti kako bismo zagrejale šipku i brzo baciti na najzahtevnije pokrete kako bismo se i same ugrejale. Inverzija pod obavezno. Kako raditi na 0 stepeni ukoliko se ne obrneš naopačke.
A i kakve smo mi polerine ako nas ne greje ljubav prema akrobacijama na šipci :). 
Naravno, naša mašta prevazilazi stvarnu situaciju, ali to samo znači da, čak i kad ne idemo na trening, mislimo na pole dance.
Kada je prvi put došla kod nas na trening nisam imala pojma ko je ona. Nisam znala da je ona instruktorka u školi.
Mislila sam da je još jedna početnica… doduše sa dobrom kondicijom… i fleksibilnošću… i snagom!!!
A onda je napravila špagu.
Pomislila sam: “F*** još jedna balerina/gimnastičarka/teniserka… Hoću još pravih početnica!“
Nisam sigurna šta mi je bilo fascinantnije, njena riđa dugačka kika, snaga ili osmeh koji joj praktično ne silazi sa usana.
Ma, baš je lako biti dva minuta u špagi.
😲😲😲
Naravno, tokom časa, Kristina nam je rekla ko je ona, pa mi je bilo malo lakše.
Treba pratiti tempo Tanje, Sandre i Maje koje su prave kraljice, a ne pokušati (čitaj: pomisliti) da se prati i ova crvenokosa žena-zmaj.
Jedva čekam da mi ona postane instruktorka 😉
Ps: Nataša, Kris, volim i vas puno 🙂
